Rodjaci sa sela - plastenici

 Pozdrav rodjaci, ovde ide priča kako smo krenuli sa plastenicima i proizvodnjom povrća, tj. naš početak posla na selu.

2016.god kada smo se doselili, pored renoviranja kuće, rešili smo za početak da podignemo 2 plastenika iza kuće i da počnemo sa poljoprivredom. Naručili smo plastenike od jedne firme, misleći da je jedino što nam treba konstrukcija i da će to sve samo početi da radja. Pošto smo tek u oktobru završili sa radovima u kući, postavili plastenik, rešismo da posejemo grašak. Uzorali smo zemlju, onako džombasto, posejali grašak iz kese i zalili, završili mi to za nekih pola sata i razmišljamo, pa ovo i nije tako loše, poseješ, sačekaš mesec dva i bereš, šta je tu nauka?

Prodje zima, a graška niDje, sve vreme se pitamo šta smo to loše uradili, a onda u januaru i februaru uzmemo Jeca i ja malo literaturu, da vidimo gde smo pogrešili. Skapiramo naravo da biljka traži dobru zemlju, da traži vodu...

Tada smo kontaktirali Ivana, našeg gurua, našeg agronoma do kojeg smo došli preko prijatelja, gde nam je čovek objasnio osnove šta i kako. Tada lepo postavimo sistem kap po kap, voda iz bunara, super, čekirano, isfreziramo zamlju na sitno, čekirano, postavimo malč folije, kupimo rasad veličine 15-30cm i posadimo, uz instrukcije kako ide zalivanje, prskanje, održavanje...Početkom aprila mi posadili biljke i tek tada videli otprilike kako to treba da izgleda. Uz održavanje, biljke lepo počele da rastu, a posadili prve godine samo paradajz i papriku žutu, šilju i baburu, ja biznismen već našao gde ćemo i da prodamo i razmišljam, eto, opet neko pravi nauku od poljoprivrede, a tek sada znam koliko tada nisam znao ništa :).

Početkom juna, kreće prva berba, sećam se kao da je juče bilo, 45kg paradajza i nekih 25kg paprike mešano, kao džekpot rodjaci, već u glavi sabiram profit, paradajz tada bio oko 180din i paprika 250din, a ja u glavi već postao šef logora, računica jasna 45x180=8100din paradajz i 25x250=6250din paprika, čoveče, skoro 15000din, a obrali ih Jeca i ja za pola sata, a već za 2-3 dana ide nova berba, ja već razmišljam, super, beremo do decembra puta toliko i toliko i shvatim da je to super, par meseci bereš plodove i rešio si sve, bereš lovu na drvetu. Odem na pijacu kod majke od drugara sa kojom sam dogovorio otkup, razmišljam super, 20% onog iznosa ide njoj za prodaju, opet nama ostaje 100e, na svaki drugi dan, pa to i nije loše. Kad prvi udar stigao, kaže ona, nije ti neki paradajz, plaćam ti ga 70din i to zbog njenog sina da se ne uvredim, a papriku plaća 80din. Sve u svemu 5150din rodjaci dragi, minus nekih 1000din za gorivo pošto sam to vozio u Zemun i ladja krene da tone, prvo u glavi računam, varaćam se sa uspešne prodaje sa 4000din u džepu, a gde su troškovi, a gde je vreme, shvatim da ćemo Jeca i ja u najboljem slučaju izvući jednu lepu platu i to je to. Rodio se i Luka, 4 dece a 2 plastenika, shvatim da to baš i neće biti onako idealno, ali se pitam, kako Jeci na oči da izadjem, ostavili pristojan posao, ostavili grad, došli na selo a radimo za jako male pare. E tada tek kreće mozganje, koliko je nama plastnika potrebno da bi mi mogli da opstanemo, minimum još dva veća, pa da gledamo šta i kako dalje. Kupimo mi još dva plastenika, nemamo ih gde, pa zamolimo Jecine roditelje da postavimo kod njih, dok ne rešimo gde ćemo. Nekako skupimo lovu, postavimo još dva veća plastenika, ali pošto smo kasnili naravno, posadimo papriku crvenu, misleći da ona ima lepu cenu, uostalom, ko ne voli papriku sa belim lukom ili ajvar?

Posadimo mi tu papriku, inače ovo je već druga sezona, kod nas posadili opet paradajz i žutu papriku i nešto krastavca, zalijemo ovde, zalijemo kod njih, pa onda za koji dan opet zalijemo ovde, kad tamo nema više vode, presušio bunar...Pozovem ja komunalce, dodje cisterna, zalijemo mi papriku, račun 5500din, opet ja računam, kreće leto, zalivanje svaki drugi dan, shvatim da će više koštati voda nego paprika, šta ćemo sad? Skinemo mi folije sa plastenika i čekamo kišu, bar malo da uštedimo. Krene kiša, krene paprika, kad skapiramo opet niska cena, a paprika nije sjajna, malo ožegotina od sunca, pošto je bila na otvorenom, kreću i insekti, razmišljamo Jeca i ja, ma daj da pravimo ajvar, niko ne može da nas ucenjuje, a ajvar može da stoji. Tu dragi rodjaci stvarno kreće naša priča. Zamislite sada tempo, preko dana branje, popodne Jeca i ja pečemo papriku, a onda naizmenično noću spremamo ajvar, 2 tiganja i mešaj. Ako uspemo 10 tegli da napravimo srećni kao mala deca. Napravismo mi rodjaci te sezone jedno 300 tegli, ali šta sada? Rodjaci i prijatelji kupili 100ak komada, ne znam da li iz sažaljenja ili što je dobar. Krenemo ti onda mi da razmišljamo, šta da radimo, kako da prodamo i dodjemo na ideju, daj da napravimo stranicu na Facebook-u pa da probamo, nazovemo se rodjaci sa sela, em smo na selu, em su mene drugari neki zvali rodja, tako da je izbor bio lak. Napravimo mi tu stranicu, izbacimo slike, uradimo etikete, kad ono ništa, stoji sve to tako 15 dana i niko se ne javlja. Kreni onda da učiš i marketing, kreni da učiš online prodaju, mic po mic, krenemo mi da plaćamo reklamu, celih 5 dolara, kad eto prvog kupca, poruči žena 2 ajvar, 2 džema i paradajz u ulju sušeni. Sećam se i dan danas, Sandra joj je ime, prodje neki dan, eto još jedne porudžbine, mi srećni kao mala deca. Rasprodasmo mi ajvar do decembra, kad eto problema, javljaju se kupci, hoće još. novi po preporuci da probaju, a mi nemamo ajvar, shvatimo da nam fali još, kažemo biće, ali tek za godinu dana. Tada je počela ustvari priča rodjaka sa sela....