Pozdrav rodjaci, evo nastavka naše priče, a odnosi se na naše ajvare i našu preradu.
Jako bitna stvar u celoj ovoj priči je da smo dolaskom na selo rešili da deci obezbedimo na prvom mestu lep i zdrav život, tako da je prvi i glavni uslov bio, šta god da radimo, ne radimo sa otrovima, nego se vraćamo prirodi, što znači u proizvodnji nema aditiva, nema konzervanasa, nema ničega industrijskog.
2018.god u toku, uložili smo sve što smo imali i nismo, kupimo peć za pečenje paprike, kupimo mešače, kupimo šerpe, gorionike, pasterizator i rešimo da se bavimo proizvodnjom ajvara. Pošto smo sav ajvar od prošle godine prodali, shvatimo da nam treba puno više, pa se i pripremimo, čak kupimo bubanj za ljuštenje paprike, da možemo da odradimo što više. Naravno bubanj nije bio u stanju da odradi posao, nego kreće golgota. Branja smo imali oko 600-700kg dnevno paprike, jer smo pored naše ugovorili uzgoj sa još 2 proizvodjača da imamo količine i kreće rad. Papriku smo pekli 18h dnevno rodjaci, kretali smo od 18h popodne, od 7h ujutru 10 žena svaki dan dolazi da ljušti papriku, kada završe kreće cedjenje, a ja za to vreme na 5 šerpi rodjaci spremam tj. pržim ajvar. To je bilo ludilo, osećali smo se na papriku 3km daleko, svaki dan izlazi 200 tegli ajvara, a radili smo 60 dana bez prestanka, napravili smo te sezone 12000 tegli ajvara, par hiljada tegli džemova, lovačke salate....sećam se kao da je juče bilo, u svom onom haosu, dolazi Mira sa nekim andjeoskim krilima na ledjima i uzima teglu i pita jel može ona jednu da dobije sa svojom etiketom? Tu ja nju slikam i onako postavim na stranicu, platimo reklamu, a ona rodjaci dodje do 110 000 ljudi, tada shvati seljak šta je viralnost :)
Krene prodaja, sve je bilo kako treba, ali Jeca i ja shvatimo da to ne možemo da radimo tako, jer ta dva meseca nespavanja, 2 meseca bez života ljudi, pa to ne bih poželeo nikome, jer to je bila golgota. Onda sebi damo zadatak da ćemo raditi do 4000 tegli godišnje i to je to, jer ipak došli smo da živimo na selu, ne da umremo na selu. Tu u ovom tekstu je srž života na selu, odgovor zašto je ajvar skup, zašto je teško raditi sa ljudima, shvatite da ipak nije sve ni u novcu.
Uglavnom malo o ajvaru, a naš ajvar je ono što jeste, suština, kao i naša sarma, a o njoj ćemo drugom prilikom. Nebitno da li kupujete od nas ajvar i dalje stoji moja definicija ajvara. Ajvar je jelo od 100% pečene paprike, bez konzervansa i aditiva, bez patlidžana, bez ikakvih dodataka, u naš ajvar ide ulje, so i sirće i što bi neki rekli puno ljubavi, a što bih ja rekao, puno rada. Jer kod nas tada 15 ljudi samnom i Jecom je pravilo 200 tegli dnevno rodjaci. To je prosek 15ak tegli po čoveku, čoveku kojeg treba platiti, jer svaki dan je 8-10 sati ljuštio/pekao papriku, zato ajvar ima cenu, jer smo mi te ljude plaćali, nismo ih zakidali da bi ajvar bio jeftiniji. Sa patlidžanom ista priča, da vas neko ne laže, patlidžan ajvaru daje samo kremastu strukturu i masu, što znači više patlidžana daje više ajvara ali se gubi ukus. Znam da se neki neće složiti sa tim, ali ipak je ovo moja definicija. Takodje, ljudi ubacuju i kuvanu papriku da dobiju na masi, jer ipak imate vi ajvar u maksiju i za 300din, ali ne možemo da se poredimo sa njima, ne želimo da se poredimo sa njima. Ja samo mogu da tvrdim, da ko je probao naš ajvar, nije se pokajao i nije prešao na drugi zbog kvaliteta, nego možda jedino zbog cene.
Ali naš ajvar je naš zaštitni znak uz sarmu, naše čedo, pa ne možemo valjda nešto nažao učiniti našem čedu?
Dok je nas biće i našeg ajvara, naravno u manjim količinama koliko nam vreme dozvoljava, ali bar će se uvek naći tegla za putnika namernika koji dodje kod nas.
Budite nam dobri rodjaci, do sledećeg pisanja...
Нема коментара:
Постави коментар