Pozdrav svima dragi rodjaci, evo rešismo da pišemo i blog, da malo kroz našu priču i tekst ljudima približimo ko smo mi, šta smo mi, čime se bavimo i kakav je danas život na selu u odnosu na ono što smo učili u školi nekada davno ili kada smo kao mali preko raspusta išli kod nasših rodjaka na selo.
Ja sam Damir, moja supruga je Jelena i imamo četvoro male dece, Sergeja (9), Minu i Miru (7) i Luku (5), a 2016.god u martu smo se doselili u Beljinu, mesto u opštini Barajevo, nekih 30km od Beograda. Beljinu smo izabrali jer je Jecin otac iz ovog mestaa sada kreće naša priča, tj u ovom postu moja.
Rodjen u Beogradu pre 40 godina, odrastao u Zemunu i na Novom Beogradu, ceo život proveo u tom gradu, radio sa inostranstvom, upoznao druge kulture, prošao i proputovao dosta, a završio u selu sa 800 stanovnika. Pitate se verovatno kako i zašto?
Tokom svog života u Beogradu, bavio sam se raznim poslovima, počeo kao taksista, posle radio kao uvoznik vina i to veoma uspešno, pa nakon toga ketering u Beogradu. Suma svega je da mi je jednostavno bilo dosta svega, previše ljudi oko mene, previše buke, gužve, a u tom momentu jedno dete, još dvoje na putu, shvatio sam da nešto moramo da promenimo ukoliko želimo da naša deca imaju normalan život, normalno odrastanje, onakvo kakvo smo mi imali kada smo bili mali, jer još se sećam letnjih i zimskih raspusta 80-ih u ondašnjoj SFRJ, gde bi za svaki raspust išli na selo, a imajte u vidu da su mi dede iz Bosne, jedna baba iz Banata, a druga iz Dalmacije. Pa je to onda išlo redom, prvo kod dedinih u Bosnu, pa onda preko leta kod babinih na more u Dalmaciju, a u slobodnim danima u Banat kod familije od druge babe. Kroz boravak tamo, naučiš i običaje, shvatiš da su ljudi različiti, ali svako mesto je imalo nešto svoje. U Bosni smo čuvali krave, pili mleko direktno sa vimena, u Dalmaciji brali kivi i limun, misleći da je to voće sa druge planete, a u Banatu redovno išli za 29.11. onaj čuveni Dan republike na svinjokolj, gde bi se okupila familija, bilo nas je po 50ak tada, gde se klalo par svinja, pa su onda muški obradjivali to meso na hladnoći, žene su spremale čvarke, kavurme, krvavice i to je bre bio praznik, praznik za oči, praznik za dušu, to je bio praznik za stomak, jedan od retkih dana gde si mogao da jedeš sveže meso, zamislite, nije bilo mesara kao danas gde možeš da odeš da kupiš 1kg mesa i spremaš ručak, nego se onda vadilo iz zamrzivača dan ranije, da se odledi da bi mogao da imaš meso za ručak.
Tek kasnije sam shvatio zašto se to tako radilo, nije to imalo veze sa praznikom koliko sa zimom, jer leti ne možeš da kolješ, vrućine, puno muva, nehigijenski uslovi da bi to meso moglo da se održi, pa onda shvatiš da su naši preci tako živeli i pre 200 ili pre 1000godina, znao se red kada se šta radi, kao što se i sada zna da se paradajz na otvorenom sadi iza Djurdjevdana, ne zbog praznika, nego što je to period kada prodju prolećni mrazevi pa biljka može da raste bez bojazni da će je mraz upropastiti. Kada sam došao na selo, obnovio sam gradivo iz Biologije, ono što smo učili kakve biljke postoje, da voće počinje u maju od jagoda, preko višnje, kajsije, breskve, pa onda pred kraj jabuke i kruške, da paradajz počinje od avgusta, a krastavac od juna...Malo je to sada drugačije, jer smo podigli plastenike, pa onda sve ove kulture koje uzgajamo stižu ranije na branje, a to su bili i naši počeci, plastenici...
Elem ponudim Jeleni opciju pošto je ona bila za odlazak u inostranstvo, da probamo na selu da oformimo domaćinstvo, pa ako za par godina ne uspemo, da onda odemo u beli svet. Jednostavno nisam bio za tu opciju, da mi deca rastu kao stranci, da ne znaju svoj jezik. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv inostranstva, naprotiv, voleo bih da mi deca sutra studiraju tamo, jednostavno, bolje su škole, ali da to bude njihov izbor, a ne moje moranje. Lepo je videti i Italiju, Francusku, Španiju...ali je lepo kada su turista, a ne kao radnik, jer tada ulaziš u zapadni sistem koji te jednostavno postavi na svoje mesto u startu i predodredi ti život pre nego je i počeo. Jeca je nevoljno prihvatila moj predlog i početkom 2016.god kupimo kuću u Beljini i preselimo se ovde. Prvih 3 meseca renoviranje, živeli smo nas 5 i moj pokojni deda u dve male sobice, kao one priče posleratne, da bi se u junu preselili, postavili prva 2 plastenika i posejali grašak, pošto je bilo kasno za bilo šta drugo. Prezimili nekako a zamislite, grašak nije ni rodio. Džaba nama svo znanje iz grada i knjiga, on jednostavno nije rodio. Tada smo iznova uzeli literaturu, pozvali sve koje poznajemo da se bave bilo kojim vidom poljoprivrede, da pokupimo sva moguća znanja i zapažanja, da naučimo od početka kako da živimo...
Нема коментара:
Постави коментар